Učiteljica

Kada sam bila mala imala sam tu sreću ili nesreću da ne idem u vrtić jer me je mama čuvala.

Polazak u OŠ mi nije bio zbog toga traumatičan, šta više bio mi je jako uzbudljiv zbog društva i svih novina koje sa sobom nosi.

Međutim radost je bila kratkog daha dok nismo upoznali učiteljicu Jelenu. Učiteljica je bila sve sem pedagog jer je valjda zbog nedostataka živaca volela da nas počupa za kosu, povisuje ton, deli packe i traži apsolutnu tišinu. Sećam se tog strah od nje još u 1. razredu.

Hvala Bogu u 3. razredu smo dobili novu učiteljicu koja je bila anđeo. Potpuna suprotnost od prethodne. Nikada neću zaboraviti scenu kako smo joj posmatrali reakciju kad je nekom slučajno ispala olovka na pod. I kad smo videli da ne reaguje, za razliku od prethodne, bacili smo još koji put da se uverimo da nije slučajnost. I nije bila, žena je bila pravi pedagog. Strpljiva i pažljiva a opet i stroga kada treba.

Situacija sa komšijama me podsetila na ružne traume iz detinjstva jer sada kada nešto ispadne detetu iz ruke odmah razmišljam da li će živčane komšije doći na vrata da se deru kao što je to činila učiteljica zbog olovke.

Biti učitelj nije lako i divim se svim učiteljima, nastavnicima, profesorima koji umeju da uspostave neki balans, gde zadobiju poštovanje i ljubav dece a pritom umeju da prenesu svoje znanje. Svi smo imali u životu takve svetle primere i rado ih se, verujem sećate kao i ja svoje druge učiteljice Ljubice S.

 

Оставите одговор

%d bloggers like this: