Komšiluk bez tolerancije – III deo

Ko nije pročitao 1. i 2. deo teksta koji sam pisala o komšiluku bez tolerancije, trebao bi to da učini kao uvod u 3. deo.

Od komšiluka smo navikli nakon 3 posete na vratima, slanja poruka i svakodnevnog lupanja u zid i radijator, da budemo pod određenom dozom stresa. Na žalost, nismo trebali ni to da dozvolimo.

Stiže vikend kome se ne radujemo istim intenzitetom kao pre, od kako smo se doselili u stan, zbog baksuznih komšija. Kako se probudimo, tako već razmišljamo šta će im biti prva reakcija. Obično šalju mužu poruke odmah nakon buđenja, odnosno prvog kretanja dece po stanu da ih umiri, a onda do kraja dana lupaju u zid dok iščekujemo i dolazak. Da mi je neko rekao da će neko svojom drskošću i bezobrazlukom da mi izazove ovoliko stresa, ne bih verovala. Nije prvi put da se susrećem sa egocentričnim ljudima no prvi put je da sam morala da reagujem.

Došla je subota. Muž  je morao na posao ali je došla baka. Nas dve pričamo dok se deca u dnevnoj sobi igraju i smeju. Glasno se smeju od radosti. Sati negde oko 11h15. Čujem zvono na vratima i naravno da znam ko je. Čim se čuje dečiji smeh, siguran je dolazak baksuza. Ne želim da mu otvorim vrata,  no nakon 15 min neumorne zvonjave otvaram ih. Naravno na pragu je komšija, a ko bi drugi?!

Počinje predavanje visokim tonom koje prelazi u viku, kako ovo više nema smisla, kako je on pokušao samnom lepo i da me je upozorio ali ja sam bezobrazna i samnom ne može lepo. Ja ga slušam i pitam ga sa kojim pravom mi dolazi na prag, i ko je on uopšte, na šta laže da je vlasnik stana, a znam da nije. Kažem mu mirnim tonom da se navikne na dečiji smeh jer imamo tendenciju da pravimo još dece ( što je bela laž u ovom slučaju ) na šta on na par sekundi zanemi, pa opet nastavlja sa vikom i to sve pred bakom i decom koja stoje pored mene. Deca od 2 i 6 godina. Pokazuje svoju superiornost tako što se gromada od 2 m sa tetovažama dere na mene pred publikom dok mi muž nije kod kuće.

Zatim dolazi njegova baksuzna žena koja iza njegovih leđa počinje da me vređa kako sam ja nevaspitana i kako su mi deca nevaspitana i kako je ne znam da ih vaspitam i da sa mojom decom nešto nije u redu čim se tako ponašaju ( u prevodu smeju i raduju ) na šta ja brojim do 10 da joj ne pokažem kako zaista mogu biti lavica kad mi neko vređa decu, no muž stoji između nas pa je pušta da brblja gluposti. Pitam je da li je pedagog ili je možda napisala knjigu o novim vaspitnim metodama da se upoznam sa istim kada je već takav expert na šta  na mene drekne a šta si ti?

Potom  je otera sprat niže kad je izjavila da će zvati predsednika kućnog saveta, i ostaje  sam da se nadjačava samnom. Pitam ga što nije doveo celu porodicu?  Kaže da decu treba da vodim napolje ili u igraonicu..tako se to radi, da ne smetaju kod kuće drugima. Ja mu kažem da dete ima T na šta se on podrugljivo nasmeje. Pitam ga kako ga nije sramota da se žali na decu jer sa nama nema problema, i da su sve vreme u vrtiću na šta se ona ponovo vraća i negoduje ( pošto ne radi njoj se deca pričinjavaju da su kod kuće i dok su u vrtiću ) i pošto shvatam da sa njima ne vredi polemisati, kažem im da se sklone sa mog praga i da me ne uznemiravaju više, na šta mi on kaže da ja treba da idem u kuću sa porodicom jer ne znam da živim u stanu, ( to sam ja njoj rekla prošli put pa prepisuju ) na šta sam ja njemu rekla da on treba da živi u kući i da nas ostavi na miru i nakon neumornog dranja i držanja slova o vaspitanju,  kako dete nesme da potrči i smeje se u stanu, na kraju mi na moje pa žali se ako ti smetamo, kaže tj. pripreti e videćeš od večeras. Videćeš kaže kako nećete moći da spavate od nas i odlazi preteći prstom.

Meni pritisak 200, puls 300. Baka u šoku, krsti se jer je pokušala nešto da kaže ali joj nije dozvolio a deca uznemirena. Mali princ me pita da li to znači da ih nikad nećemo zvati na kafu jer nisu dobri? Kažem mu da je to tačno i da nisu svi ljudi dobri, a ima i baksuza poput ovih kojima sve smeta. Smetali su im i bivši vlasnici, smetamo im sad i mi. U prevodu smetaju im ljudi.

Shvatam da ovako više ne može. Konsultujem dva advokata i zovem policiju. Žao mi je što to nisam i ranije uradila jer 3 meseca živimo pod stresom zbog njih. A zašto? Zato što smo vaspitavani da budemo fini, da rešavamo sve mirnim putem, da se ne konfrontiramo i ne pravimo probleme. Tako smo i radili, pokušali problem da rešimo mirnim putem. Na novi parket stavili smo svuda tepihe, sklonili zvučne igračke, lopte, auto, ostavili igračke koje ne proizvode buku, što sam im i rekla a oni nisu ni time zadovoljni. E, pošto im i to nije dovoljno, već žele da deca lete a ne hodaju i pričaju u sebi a ne sa nama, stavili smo tačku na pregovaranje jer svako ko nas poznaje zna koliko smo fini ljudi i koliko su nam deca dobra. A kad te napadnu drske egosite, bez obraza onda ne možeš biti fin. Onda moraš da budeš pametan. Sa takvim ljudima nema finoće.

Policija dolazi ubrzo. Njih troje u patroli. Saslušaju me i, iako profesionalni trude se da ne prokomentarišu, ipak to čine. Kaže policajac pa kad Vas tako lepo savetuje, što ne ide on napolje ili u kuću kad mu smetaju deca?! Kaže da se ne brinemo i daje nam instrukcije za dalje.

Nedelja, i dalje smo pod tenzijom zbog jučerašnjeg događaja. Pitamo se šta će danas biti no svakako je olakšanje veliko posle posete policije i podrške. Ne čujemo lupanje po zidu ni po radijatoru, nema poruka, ni dolaska na vrata. Nadamo se da je opomena policije delotvorna za buduća vremena i nadamo se da ova priča neće imati nastavka.

U svakom slučaju, naravučenije je, da rečenica “ nije teško biti fin važi samo u slučajevima kada su preko puta vas takođe fini ljudi, a ne baksuzi egicentrični koji ne znaju šta znači biti fin jer nemaju vremena da nauče od silne ljubavi prema sebi i bavljenja sobom. „

2 Replies to “Komšiluk bez tolerancije – III deo”

  1. Jednom rečju “Strašno“. Kao mama dva živahna dečaka od 9 i 5 godina kojima je fudbal na prvom mestu a takodje živimo u zgradi, mogu samo da kažem hvala Bogu što mi je podario divne komšije. Veruj mi da od kada sam pročitala tvoj tekst trudim se da sklonim sve što liči na loptu ili što bi moglo da se šutne😄. Usput sam komsijama počela da izvinjavam na hodnjiku ako smo malo bučniji a znam da jesmo. Naravno normalni ljudi pa mi odgovore da se ne brinem to su deca i treba da se čuju. Drži se Mikice. Bas mi je žao što ti se dešavaju stresovi zbog ljudi koji nisu vredni pomena a kamoli čega drugog. Želim ti što pre komšiluk kao moj😊😙

    1. Draga Milice, hvala na rečima podrške koje mnogo znače, naročito kad uzmeš stambeni kredit na 20 godina.
      Ja se nadam da će se komšije srediti, sami sa sobom pa sa nama. Mene boli sve to jer su nam deca baš dobra. To što ponekada potrče od sobe do sobe i smeju se nije prekršaj:(

Оставите одговор

%d bloggers like this: