Kvalitet ili kvantitet u zajednici

Tema bračne ( vanbračne zajednice ) je vrlo zanimljiva kategorija i neiscrpan izvor razmišljanja, diskutovanja, pričanja, pisanja.

Verujem, da je svako od onih koje zanima tema muško ženskih odnosa pročitao knjigu “ muškarci su sa marsa a žene sa venere“. Ja jesam odavno i ne sećam se detalja ali se sećam da sam se sa naslovom složila;)

Gledam već dugo oko sebe parove i sa jedne strane su oni koji su opstali a sa druge oni koji nisu. Danas se parovi mnogo lakše odlučuju da raskinu zajednicu što u doba naših roditelja nije bio slučaj. Pretpostavljam da je razlog tome sve veća nezavisnost i samostalnost žena a možda i sve manja tolerancija parova da trpe i najmanje sitnice koje su naši roditelji trpeli zbog svoje dece ili nekih drugih razloga ( nesamostalnosti, porekla, mesta rođenja, šta će drugi da kažu, svojih roditelja, finansija i slično ).

Muškarci su, kada osvajaju,  umiljati mačori koji predu i udvaraju se na sve moguće načine da postignu cilj i osvoje simpatije svoje izabranice. Kao paun kada pleše svoj ples dok se udvara ili golub pored ženke koji se šepuri;) U tom trenutku znaju sve prideve, deminutive, tepanja im idu od ruke, mazni su kao mačaori, ali i čvrsti kao lavovi da zaštite svoju voljenu od drugih napasnih udvarača.

Žene su sa druge strane još umiljatije mace koje čekaju da budu osvojene. One kojima udvaranje prija, lepe reči, pažnja, romantika. I to ona kao iz najromantičnijih filmova, ili stihova Matije Bećkovića, Prevera ili Majakovskog.

E, kada se udvaranje završi, kada je žena osvojena, sva početna strategija koja se osmišljavala detaljno i precizno, pada u vodu postepeno. Prve godine nestaje udvaranje, druge nestaju deminutivi, tepanje, pažnja se pretvara u svakodnevnicu življenja. Muškarci se ne trude više oko žene jer su je osvojili i smatraju da im to više nije neophodno, a žena se okreće deci ukoliko ih partneri imaju jer nije više samo žena već i majka.

Partneri postaju kao cimeri koji se vole. ( Neki se možda i ne vole ) . Nema pažnje iz perioda udvaranja i prvih godina zajedničkog života, jer se sve podrazumeva, muškarac ne obasipa lepim rečima svoju ženu, ne udeljuje komplimente, ne trudi se da udovolji onoj njenoj ženskoj romantičnoj strani pažnjom i laskanjem, dok sa druge strane žena zbog toga postaje hladnija ili deblja;) ili se u potpunosti posvećuje deci ili poslu.

Onda dolazi do toga da se parovi preispituju i razmišljaju kako i šta dalje ukoliko se vole. Obično se preispituju žene jer muškarcima je uglavnom sve potaman.

A kada žene počnu sa preispitivanjem onda im muškarci kažu sledeće:  Pa htele ste ravnopravnost. Šta se sad bunite?!

Da, tako je, htele smo ravnopravnost iz razloga što su žene dugo vremena bile ugnjetavane bez prava glasa,( što je negde još slučaj ), a ne zato da bi dobile isti nivo muškog hormona, bradu ili isti polni organ. Htele smo ravnopravnost zbog šovinista, ženomrzaca i diskriminacije. Htele smo ravnopravnost zbog istorijskih zapisa koji pokazuju i dokazuju diskriminaciju gde žene nikada nisu imale isti status kao muškarci ni kao doktorke, ni profesorke na univerzitetima, kao vrhunske intelektualke, a kamoli one sirote domaćice koje su muževima prale noge i klimale glavom. Za sve one površne muškarce, odgovor je da nismo htele ravnopravnost da bi bile istog pola, već da bi dobile prava koja dugo nisu žene imale.

A to što su se žene pokazale daleko sposobne da stvore i omoguće sebi i svojoj porodici normalan život, to je dar od Boga i muškarci ne treba da im zavide već da ih podržavaju. Jer ženskog pola su i majke, zar ne? A i ćerke. Zar se te osobe ne poštuju najviše, pored naravno voljene partnerke?!

I kada se muškarci možda i uvere u to da je žena mnogo više nego što je njihov doživljaj, trebalo bi da porade na svom odnosu prema ženi i suprotno.

Poznajem partnere koji su se rastali nakon ljubavi samo zato što se nisu trudili ni potrudili da rade na svom odnosu. Prepustili su se svakodnevnici bez usmeravanja jednog na drugo. Nestalo je komunikacije, nisu nigde izlazili zajedno, nisakim se nisu družili, on je zapostavio kao ženu, bez lepih reči, pažnje, postupaka, počeo je da izlazi sve više iz kuće i učinio je sve da je potpuno udalji od sebe. On je ostao otac ali ponajmanje muž. Prestali su da se bave jedno drugim i posvećuju što je dovelo do svađa, netrpeljivosti i na kraju neizbežnog razvoda. Savetovali su je stariji da ne čini to zbog dece, no svima je poznato da je to vreme praistorije – „ne razvodi se zbog dece“ prošlo. Svako je nastavio svoj život dalje, u miru i to samo zbog toga što nisu radili na sebi. Nisu čuli ni slušali zahteve i potrebe, nisu se potrudili da njihova različitost ne dovede do kraha. On je mislio da je, samim tim što je osvojio intelektualku, obrazovaniju, lepu, finansijski stabilniju, dobru, pametnu,  rešio i završio sve što se njegovog truda tiče. I pogrešio je. Pogrešio je jer je žena kao cvet koji treba zalivati. Ako ga ne zalivaš uvene ili ode ( figurativno) nekom ko će se njime baviti. Ja sam svoj cvet poklonila svojoj mami jer neumem da brinem o njemu. Ne stižem, nije mi fokus, priznajem  i fer sam zbog toga i prema njemu. Dajem mu drugu šansu, nisam sebična jer volim da ga gledam a ne setim se da brinem o njemu. Ne ide to jedno bez drugog! Takve su i žene, kao cveće!!

Ako je na zalivaš vene. Možda neće napustiti muškarca iz više razloga. Postoje žene koje zavise finansijski od svojih muškaraca i samim tim su prikovane i žele da ostanu sa njim bez obzira na to kakav je on. ( Dobar ili loš, veran ili nije ).

Sa druge strane finansijski stabilne žene, za razliku od starijih generacija, ne zavise od muškaraca pa imaju želju da budu srećne kraj svog muškarca. Ako izuzmemo idealizaciju, žele samo da budu tretirane kao neko ko je prisutan i značajan.

Ima žena koje se zadovolje činjenicom da je dobro što je muškarac veran i kućni tip, no šta joj i to vredi ako je taj veran i kućevan u kući i ne primećuje?!

I tako..sve više razvoda u današnje vreme…sve iz razloga što se o potrebama i željama partnera ćuti, što nema komunikacije, posvećenosti.

Smatram i sigurna sam kada bi partneri često razgovarali o svojim potrebama i željama, slušali jedno drugo uz uvažavanje i poštovanje, ugađali i posvećivali, uz neophodnu dozu slobode za sopstvene aktivnosti ili hobi,  opstanak zajednice se nikada ne bi doveo u pitanje. Deca odu iz kuće a partneri ostaju.

U krajnjem slučaju smisao zajednice nije samo da na računu infostana bude broj više. Ljudi nisi brojke, a vreme leti….

2 Replies to “Kvalitet ili kvantitet u zajednici”

  1. Draga Mikice, opisala si realnost… to je zaista tako i nije mi jasno kako većina nas želi isto i sve znamo a opet utonemo u svakodnevnicu borbe, trke za novcem i vremenom i zaboravimo na smisao…
    Pročitaću knjigu 😉

    1. Nije loše pročitati je da se bolje shvate razlike, no činjenica je da na sebe nesmemo da zaboravimo;)

Оставите одговор

%d bloggers like this: