Pocepana jakna

Krenem juče na posao u uobičajeno vreme i uđem u mini kombi prevoz. Ovog puta ugođaj je bio potpun. Sedište ispred mene nije bilo u kvaru i nije mi bilo naslonjeno na noge i kolena su mi ostala neoštećena.

U momentu dok sam silazila niz stepenice, okliznuh se jer je ionako sve bilo mokro i klizavo zbog kiše koja je pljuštala ( ne zbog štikli od 10 cm) .

U tom trenutku, svesna šta mi se dešava i šta mi sledi, ( poljubac betona direktno u lice) u već nekom polu čučećem položaju hvatam se za prvo na šta u toj sekundi nailazim i ostajem da visim nakon što čujem poražavajući zvuk cepanja moje zimske jakne na sred rukava. No, nemam izbora, ne želim da me beton ljubi pa se držim dok ne uspostavim balans na nogama.

Par sekundi mi je delovalo kao večnost. Uspravljam se pored nekog kontejnera i nastavljam dalje do pekare očajna zbog jakne.

Kupujem kiflu u pekari i odlazim do pešačkog prelaza. Kiša pada i dalje, pali se zeleno svetlo i prelazim ulicu.Na nekih pola metara do završetka pešačkog prelaza čujem kako trubi prazan autobus i zaleće se ka meni. Gledam u semafor, i dalje je zeleno i u sekundi biram između ponosa i žive glave. Puštam korak birajući živu glavu sa štiklama od 10 cm. Usporavam na bezbednom sa aritmijom.

Odlazim u kancelariju i ne izlazim iz nje do kraja radnog vremena;)

Оставите одговор

%d bloggers like this: