Privatni mini bus

Danas su mi, kako se kaže u narodu, ispred nosa, otišla dva autobusa. Posle desetak minuta naišao je mini privatni autobus i ušla sam u njega iako je bilo pitanje da li ću uspeti da sednem. A nisam baš oduševljena kada platim kartu za autobus a moram da stojim u njemu kao zamrznuta jer je toliko uzak prolaz između sedišta da nije moguće okrenuti se.

Srećom jedan mladić je ustao da bi izašao na sledeću stanicu i ja sam sela sva srećna što ne moram da stojim narednih 45 minuta. Međutim, sreća nije dugo potrajala. Ispred mene je sedela neka starija žena u sedištu koje je bilo pokvareno, bolje reći rasklimatano i kako se ona naslonila imala sam osećaj da će mi kolena pomodreti od pritiska i bola. Da ustanem i stojim, nisam imala gde jer je sve bilo popunjeno i preostalo mi je jedino da nađem položaj gde će pritisak na kolena biti manji.

U želji da se osećam lagodno u udobnom autobusu, osećala sam se sasvim suprotno.

Da mi je neko rekao da ću se radije voziti autobusom gsp- a nego  privatnim basom kao večeras, ne bih verovala;)

Оставите одговор

%d bloggers like this: