Preambiciozni roditelji ili nešto drugo?

Juče sam razgovarala sa koleginicama koje su već postale mlade bake, ima li razlike u vaspitavanju i odnosu prema deci nekada i sada?!

Priča je krenula od jedne pošalice sa facebooka gde jedna gospođa pita za savet gde može upisati 18-mesečno dete na kurs engleskog jezika.

Prvi odgovor joj je usledio spontan i iskren, da je možda prerano razmišljati o engleskom jeziku, a potom je usledio jedan sarkastičan i duhovit odgovor gde joj napominju da je možda i zakasnila jer je njihova beba krenula već sa 2 meseca, glodajući englesku glodalicu koja je dobra za desni ali i za kasniji pravilni izgovor engleskog jezika:)

Svi smo se smejali ovoj prepisci i započeli temu da li današnje generacije preteruju sa svojim ambicijama ispoljavajući ih kroz dete?

Koleginice su naravno odreagovale da su one više za varijantu „igraj se dok si dete“ kao što su i naši roditelji primenjivali ( uglavnom) . No, moja generacija razmišlja drugačije.

Istražujemo kad ćemo najranije dete da obavežemo na neku aktivnost i to u najgorem slučaju samo jednu:)!

Neko se dosetio i napravio dobar marketinški potez uveravajući roditelje da dete već sa 2 do 3 godine treba upisati na kurs engleskog jezika.

Bez obzira što nije naučio ni svoj maternji jezik?! Cilj je pronaći najnižu starosnu granicu i upisati ga što pre da bi se za 2 godine upisao na kurs drugog stranog jezika.  Da se pripreme za školu sa 2 godine, za svaki slučaj.

Ok, razmišljam, nisam za varijantu optereti dete sa 15 aktivnosti, no priznajem da u školama i nismo imali baš adekvatno prenošenje znanja jezika, naročito drugog ( čast izuzecima) a ponekad nas je i drmao pubertet pa nam je do znanja stranog jezika bilo manje stalo.

Zato je možda najbolje upisati kurs stranih jezika kad je vreme za to, i ukoliko postoje određeni motivi ili razlozi, a ne dok mu je cucla ili prst u ustima.

I ne 5 odjednom:)

Razmišljam potom, vreme je takvo kakvo je, u Srbiji, i roditelji su zastrašeni za budućnost svoje dece pa ih više iz straha od nespeha preopterete različitim aktivnostima u cilji osposobljavanja za život.

Ok, nije ni to loše ako vam sopstveno iskustvo govori da tako treba ili osetite da to dete želi, ali mislim da je bitno proceniti vreme i ne po svaku cenu. Isto tako smatram da dete ne treba da nosi teret neuspeha ili ambicije roditelja na svojim leđima.

Mislim da treba da sazri i sam se opredeli za aktivnosti koje ga zanimaju. Ja sam kao mala znala šta želim, ali nisam bila dosledna jer sam želela mnogo toga ne fokusirajući se na jednu stvar. Nije ni to loše kada dete pravi širi pa uži izbor ali bitno je da se roditelji i dete usaglase i naprave dogovor da to obe strane žele u interesu deteta.

Spomenula bih Noleta.

On je tipičan primer idola kako mladih tako i njihovih roditelja. Oni koji mogu da priušte privatne časove pa čak i oni koji ne mogu pa zapadaju u gadne finansijske probleme, najpre žele da se dete okuša u belom sportu. Jasno je da svako od njih želi da mu dete bude uspešno i da se kasnije ulaganje u dete njima pa i detetu dvostruko vrati, ali takve situacije su retke. Upravo iz razloga što kod tenisa nije u pitanju samo materijalni status roditelja i upornost, već sama želja i energija deteta. Ništa mu ne znači ni desnica ni jačina udarca ako dete nema u sebi izgarajuću želju i volju za znanjem i uspehom. Zato se i osvrćem na Noleta jer roditelji treba da povuku ručnu kada žele da im dete bude Nole ili Ana, Ivana, svejedno..ukoliko dete to ne želi..

I pitam se zašto Nole predstavlja uzor samo zbog materijalnog statusa.?! Da li je ti svrha opredeljenja za ovaj sport? Mislim da prvenstveno roditeljima Nole treba biti uzor odnosno njihovoj deci zbog dobrote, plemenitosti, upornosti. Primer dobro vaspitanog i uspešnog čoveka.

Nakon što smo se opredlili za sport ( što i sama praktikujem kod svoje dece ) razmišljamo šta još?!

Nije nam ni to dovoljno pa onda tražimo kurseve jezika ( 2 do 3 ) pa onda radionice, mozgalice, muzičko itd. ali ne po principu 1 čas u mesec dana već obavezno popunjen nedeljni raspored bez ijednog slobodnog dana po mogućstvu.

Onda se zapitam, a gde je detetu prostor za igru i u koje vreme? Kada idu u dvorište da trče, šetaju, skaču, sankaju se, voze bicikl, igraju lastiš ..kao mi kada smo bili mali?!

Ne znam da li je greška mojih roditelja i mojih koleginica što su nas puštali da budemo deca;) ali znam da nam je bilo lepo! Bili smo napolju, družili se, molili za minut više na vazduhu, uživajući u svemu tome.

Šta se promenilo i zašto ne znam?!

Verujem da porodice slabijeg materijalnog statusa ne mogu da proprate trendove koji nameće bogatiji sloj, no sigurna sam da su pametni pa se trude da dete nauče i osposobe za život na drugi način. Kroz knjige, priču, kvalitetnu muziku i filmove.

Da li su možda roditelji postali nezainteresovani da vreme provode sa decom pa ih vode na razne aktivnosti ili su samo preambiciozni, ne znam…no sigurna sam da detetu treba dozvoliti da bude dete i da uživa igrajući se kao mi kad smo bili mali;)

 

 

Оставите одговор

%d bloggers like this: