Moja prva simpatija

Da li se Vi sećate svojih prvih simpatija?!

Ja se naravno sećam;)

Moja prva simpatija je bio komšija iz iste ulice, zgrada broj 6, ja sam bila u zgradi broj 2, imala sam 7 godina, tek krenula u školu.

On je bio 6 godina stariji od mene i naravno da me nije ni primećivao ali ja sam ga čežnjivo čekala svaki dan da se pojavi i prošeta ulicom kako bi mi zaigrali leptirići u stomaku;)

Druga simpatija je bio plavokosi dečak iz drugog razreda u OŠ. Došao je iz 2. škole i sećam se da je bio omiljen među devojčicama u školi.

Pri svakom susretu sa njim meni je srce toliko tuklo da nisam mogla od ljubavi noćima da spavam, a sećam se jednog trenutka i mesta, kada je šetao sa jednom devojčicom i pobegao ugledavši me.

Danima sam bila očajna ne samo što me ne primećuje, već i što beži od mene. A za tako nešto zaista nije bilo razloga.

U toj mojoj tihoj patnji, on nije posvećivao svakodnevnu pažnju nijednoj devojčici ali ni to me nije utešilo.

Nakon nekog vremena od dobrog drugara Vlade iz razreda, saznajem da sam ja od momenta od kako je došao u školu u stvari simpatija plavokosog dečaka ali da nije imao hrabrosti da mi to i kaže.

Moj očaj postaje neverica pa kasnije mešavina stida i ponosa.

Moja najveća simpatija i ja tokom celog školovanja smo ostali drugari u pokušaju da budemo i nešto više od toga ali se to nikada nije dogodilo. Moja stidljivost je presudila a to mu nikada nisam rekla niti priznala.

I kad god se setim njega ja se setim pesme Miroslava Antića „Zapisano u sredu“

U sredu smo se prvi put sreli

a do tada se nismo znali.

U petak smo se zavoleli

U ponedeljak posvađali

Opet je sreda.

Sad svima kažem

dok lutam po korzu sam

ne, nije ona lepša ni draža

od drugih devojčica koje znam

Pa kada je sretnem, oči krijem

Zviždućem. Gledam u nešto drugo

I mislim : zbilja: svejedno mi je

ali okrećem  se …dugo…dugo

 

 

 

p.s.( hvala mužu na podršci u pisanju ovog teksta:))

 

Оставите одговор

%d bloggers like this: