Od igračaka do tehnike u detinjstvu

Da li ste čuli nekada rečenicu da dečaci uvek imaju istu igračku u životu, samo joj se menja veličina tokom života:)?!
To je, rekla bih, istina, gledajući svoje okruženje.

No, šta je sa ženskim rodom?

Nedavno sam spominjala u jednom postu bebu lutku koju sam imala kao mala kao i barbike.

To su bile moje omiljene igračke.
Ni previše ni premalo, dovoljno da mi zaokupira pažnju radi lepog igranja sa njima.

Bebu lutku sam dobila na poklon i bila je fascinantna jer je pričala, crne kose u roze odeci sa roze kolicima i cuclom.
Hranila sam je, presvlačila,šetala.

Nakon bebe lutke, na poklon sam dobila iz inostranstva dve velike lutke, veličine malog deteta, jednu sa srebrnom kosom i jednu sa braon, koje su za mene bile oličenje lepote a ujedno i fascinacija zbog njihove veličine.

Sa lutkama sam se igrala u predškolskom uzrastu, nešto kasnije i sa barbikama koje su za mene bile posebni doživljaj.

Prvu barbiku o kojoj sam maštala dobila sam na poklon od tate.
Sećam se, tog dana kada smo kretali u grad da je kupimo kako sam se osećala zbunjeno i radosno kao da treba da nam dođe novi član porodice u kuću.
Kad sam je donela kući, radosti nije bilo kraja. Krojila sam joj i šila haljinice na maminoj mašini.
Maštala sam i o kenu i kući za barbike ali to nisu mogli da mi priušte roditelji.

Drugi barbiku koja je bila kao Pepeljuga sa neverovatnom raskošnom balskom haljinom boje kajsija i maramom, cipelicama, ogrlicom i narukvicom kao dijamanti, dobila sam od ujaka iz Amerike.
Sećam se da sam tog dana kada je ujak trebao da dođe i donese mi barbiku u sred zime, sedela na terasi i čekala da da ga ugledam:)

Tokom školskog perioda nastaju i nova interesovanja, uglavnom za društvenim igrama.
Moram priznati da moji roditelji nisu bili opsednuti kupovinom igračaka i sve je bilo maksimalno svedeno, za razliku od današnje prakse roditelja pa i moje, gde ja sama u prodavnici igračaka ili knjižari ne znam da izađem praznih ruku a kamoli moja deca:)

Sećam se da sam sama pravila društvenu igru “ Monopol “ tako što sam pozajmila od drugarice istu i gledajući kopirala. Nije to bilo tako loše radi razvoja kreativnosti ali moram priznati da sam uvek maštala o originalnoj verziji.

Posle igračaka nova strast mi postaje tehnika.
Jedva sam dočekala svoj prvi vokmen u roze boji. Gledala sam ga i čuvala sa ogromnom ljubavlju. Bio je i ostao za mene jedna od omiljenih stvarčica iz detinjstva.

Nakon toga takvu ljubav prema tehnici iskazujem pojavom video rekordera;)
Sećam se da sam išla sa tatom do prodavnice da mi isti kupi i da sam ga sama nosila do kuće od silne sreće;)

To su bile moje najveće radosti iz detinjstva koje kad ih se prisetim momentalno izazovu taj osećaj:)

Napomenuću i prve bele starke i disko rolsule iako ne spadaju u navedene kategorije jer sećanje na njih mi izaziva neverovatan osećaj sreće i izmami osmeh. Sećam se izgleda komisiona gde su kupljene starke i moje sreće kad mi ih je tata kupio;)

Da li je i kod vas bilo sličnih situacija;)?

Оставите одговор

%d bloggers like this: