Komšiluk bez tolerancije

Trudim se da pisem o lepim dešavanjima, dobrim ljudima, pozitivnim iskustvima, korisnim savetima, ali ne mogu a da ne spomenem neke stvari koje se dešavaju oko mene i poprilično me iznenade.

Pre izvesnog vremena uselili smo se u naš stan. Upozoreni smo od strane bivših vlasnika na nezgodni komšiluk sprat tj. stan ispod našeg koji je poznat po tome što im stalno nešto smeta i samim tim stalno imaju neke primedbe, ne libeći se da kucaju na vrata da iste saopšte.
( Tako je npr. dotična gospođa dolazila kod bivše vlasnice da se žali što joj beba plače noću, tj. da je posavetuje kako bitrebalo sa bebom jer ona ima iskustva sa dvoje dece a ovoj je tek prvo. )

Intucija mi je nakon ovih priča govorila da će uskoro pokucati i na naša vrata s obzirom da imamo dvoje male dece. Kada imaš malu decu već si etiketiran kao nepoželjan komšiluk kod nekih.

Muž je upozorio gospođinog muža na to ali ovaj je navodno sve to razumeo..pa Bože moj imao je i on malu decu..sad su već porasli.

Nakon 15 dana od useljenja, gospođa komšinica zvana “ smeta mi sve “ kuca na vrata.
Žali se na buku, na razgovore, na decu, na igračke, kaze da ne može od nas da živi. Saslušam je, izbrojim do 10 zarad dobrih komšijskih odnosa i kažem joj da ćemo se potruditi da budemo tiši poštujući naravno kućni red.

Zanimljivo je to što za tih 15 dana nismo puno provodili vremena kod kuće.

Nakon toga jednom je srećem u prolazu gde sam videla po mimici lica da je htela nešto da kaže ali nisam uspela da je salušam jer sam držala dete koje je vozilo bicikl, da ne padne.

Inače smo zbog dotične sklonili iz sobe sve igračke koje bi mogle proizvoditi veću buku.

Posle meseca dana..nedelja posle podne, porodična atmosfera, gosti kod nas, uživamo uz kafu, deca se lepo igraju kad kuca neko na vrata..
Pomislim ili je baka ili komšinica zvana “ sve mi smeta“!
Bila je naravno komšinica “ sve mi smeta“
Počinje istu priču..Ne može da živi od nas..od 06h ujutro do uveče..bučno dete, to nije normalno, igraju se klikerima, smeta joj i novi parket, od njega je sve krenulo naopako itd itd. Slušam i ne verujem šta sve čujem?!

Kažem joj da smo ustali u pola 9 a ne u 6h i da se deca ne igraju klikerima vec crtaju celo jutro.
Ona i dalje nastavlja po svom..kraljica “ ja bih da meditiram “ i “ sve mi smeta“.
Pitam je da li je svesna da u velikoj zgradi gde je toliki broj stanara mora postojati minimum tolerancije, naročito za dvogodišnje dete koje pritom niti šutira loptu, niti vozi bicikl po stanu, vec se lepo igra sa puzlama i lego kockama?!
Pitam je da li su njena deca bila mala?
Da li je to zaboravila?..Ne, ona i dalje tera svoju priču očaja.
Predlažem joj da iznajmi kuću ako već hoće idealnu tišinu jer ionako su podstanari.

Komšinica preko puta nas izlazi iz stana i umeša se u razgovor. Savetuje kraljici meditacije da ima razumevanja jer je malo dete u pitanju. Kaže da su ljudi postali netolerantni i da ljudi u komšiluku više nemaju razumevanja jedni za druge. Eto npr. prošle godine su oni imali neke radove i neko ih je prijavio pa im je dolazila inspekcija.

Kraljica meditacije “ zelim mir “ odlazi ljuta našavši se uvređenom i prozvanom da bi se posle 5 minuta pojavio njen muž..Pre toga mi je zapretila tužbom kod predsednika kućnog saveta.

U blažoj verziji muž kreće sa istom pričom. Pitam ga šta on predlaže?
Predlaže ujutro da bude tišina jer on radi do kasno i treba mu san i odmor.
Kažem mu da mi već poštujemo kućni red i da ne možemo zbog njih živeti pod stresom da li će možda dete nešto ispustiti iz ruke pa će njima delovati kao smak sveta zbog koga će ponovo kucati na vrata.

Pita me što se uzrujavam? Kažem mu da sam uzrujana od kako su 1. put došli na vrata jer umesto da se opuštam u svom stanu razmišljam šta će ih možda dovesti opet do nas?!
Kažem mu da radim od jutra do mraka dva posla da bih otplatila kredit za stan u kome sam došla da uživam i deca takodje a ne da me sputava u tome neka isfrustrirana žena koja dokona ne radeći ništa gleda koje je vreme najpogodnije da pokuca na vrata da se žali i to nedeljom bez imalo zadrške?!
On spušta ton i razvlači mu se osmeh kad su se pojavili mali princ i mali šef.

I šta nakon svega ovoga mogu da se zapitam?! Da li su neki ljudi izgubili minimun tolerancije za druge ljude i decu ili je nisu ni imali?
Gde su nestali dobri komšijski odnosi kao u vreme kada smo mi bili deca?
Zašto i odakle potreba egocentričnim ljudima da nameću svoju volju i uslove bez minimalnog praga tolerancije za druge?
Da li je do vaspitanja ili su takvi satkani od rođenja?!

6 Replies to “Komšiluk bez tolerancije”

  1. Da l da se vrate na „čuku“ sa koje su sišli… Prostaci za izbegavanje. Dakle, sledeći put pitaj da li imaju dozvolu da pričaju sa tobom. Tako ja radim 😉

    1. Sledeci put cu dobro razmisliti da li cu joj otvoriti vrata.
      Nema to veze odakle su, koliko kakvi su ljudi. Svuda ima i ovakvih i onakvih:)

  2. To su takvi ljudi, sebični i ne možeš se na lijep način izboriti protiv njih. Da žive u selu bez komšiluka, smetao bi im cvrkut ptica. Nadaj se samo da će, pošto kažeš da su podstanari, naći drugi stan ili kuću (i opet će im neko drugi smetati).
    Ne vjerujem da je u pitanju manjak tolerancije generalno već da su to pojedinačni slučajevi koji nisu srećni pa svoje frustracije istresaju na drugima jer uvijek je neko drugi kriv.
    Pozdrav

    1. I to je tacno draga Snjezana. Hvala na komentaru.

  3. Draga moja, ljubazno objasni gospodji (uz blagi osmeh naravno) da je kucanje na tudja vrata takodje uznemiravanje….

  4. Tačno tako Ivana, hvala!

Оставите одговор

%d bloggers like this: